Реч „осигурање“ ( нем. Versicherung, енг. insurance, фр. аssurance ) у најширем смислу означава сигурност, поверење у нешто, заштиту, обезбеђење, зајамченост. Другим речима, смисао те речи упућује на сврху осигурања која се састоји у пружању неке сигурности.

Основни циљ осигурања је заштита осигураника и других оштећених лица.

Осигурање је мултидисциплинарна наука, истовремено економска, правна и техничка.

За економисту осигурање представља институцију чији је циљ уклањање економских последица проузрокованих настанком осигураног случаја. Због тога ће економисти проучавати фондове осигурања( начини њиховог образовања, чувања и увећавања ).

Актуари ( техничари осигурања ) осигурање посматрају као математичко – статистичку категорију која представља процењивање тежине ризика, изједначавање ризика, калкулацију премија и друго.

За финансијског стручњака осигурање је део финансијског права, у оквиру ког се нарочито разматра заштита фондова осигурања, питање утицаја пореских закона на делатност осигурања, утицај остварених камата из пласмана средстава и др.

Зависно од тога са ког се аспекта посматра систем осигурања, могуће је осигурање дефинисати на различите начине.

Са економског аспекта осигурање је такав посао на основу кога се осигуравач обавезује да за одређени износ (у виду наплаћене премије осигурања) осигуранику исплати накнада штете када наступи осигурани случај, осносно да га обештети.

Са правног аспекта осигурање проучава права и обавезе уговорних страна – осигуравача и осигураника. Tо је заправо уређивање права и обавеза осигураника и осигуравача код закључивања уговора о осигурању, у току тајања осигурања и код остваривања одштетних права тј. код ликвидације штете.

Са техничког аспекта, осигурање је математичко-статистичка категорија која се испољава кроз атомизирање ризика, односно његово распоређивање на мноштво осигураника и нивелисање на знатно нижем нивоу. То се постиже груписањем ризика по различитим опасностима (пожар, поплава, инвалидитет), имајући при томе у виду различитост степена вероватноће у погледу наступања штетног догађаја кроз различитих осигураних објеката и лица. На основу тога се прави калкуалација премије. Те послове, који су веома сложени, обавља актуарска служба у оквиру осигуравајуће компаније.

Са аспекта појединца, улога осигурања је двострука: заштита осигураника – његовог телесног интегритета и његове имовине кроз накнаду штете настале реализацијом осигураног случаја, при чему се штити материјални положај осигураника и заштита трећих лица.

Са аспекта привреде огледа се у накнади штете које би могле угрозити функционисање привреде једне државе. Осигуравачи представљају битне играче у иновацијама и напредовању многих поља: медицина, индустрија, нове технологије, јер представљају преузимаче ризика и тако омогућавају нове подухвате. Осигуравајуће куће су и јако битни инвеститори на светском тржишту.

Прикупљање премије – сама суштина сигурања је да се на основу унапред плаћених премија великог броја осигураника, организују одговарајући фондови из којих ће се вршити накнада штете оним осигураницима који су претрпели штету.

Хомогенизација ризика – ризици се у осигурању систематизују по сличности, по њиховој природи, вредности, трајању и предмету осигурања. Тако се формирају групе ризика по гранама, при чему се према утврђеним правилностима дефинишу услови и тарифе. Препоручује се што детаљнија категоризација ради што боњег управљања ризцима.

Дисперзија ризика – за ефикасно обављање делатности осигурања потребно је да постоји повољна сразмера између броја осигураника у истом друштву и броја насталих штета. Основни задатак сваког осигуравајућег друштва је да има што већи портфељ, односно да има што већи број осигураника.

Подела ризика – постоје ризици који носе опасност да својим остварењем изазову штете које би тешко могли надокнадити осигуравајуће друштво. Када осигуравач оцени да је ризик превелики, он одређује колики део ризика може поднети, односно, колики део може исплатити у случају настанка штете, а да не угрози властите фондове. Дое који осигуравач задржава за себе назива се самопридржај, а преостали део ризика осигуравач предаје реосигуравачу.

Реосигурање – може се дефинисати као поновно осигурање ризика. Тиме осигуравач плаћа део премије реосигуравачу, а реосигуравач преузима обавезу да исплати део штете осигуранику.

Према природи ризика:

• поморско
• копнено
• ваздушно

Према предмету:

• животно
• неживотно

Према начину настанка:

• обавезно
• добровољно